Posvetiću ti pažnju kada budem imao vremena

Koliko ste puta sebe uhvatili da izgovarate ovu recenicu? Jedan put, dva put, mesečno, nedeljno, dnevno? Kada jednom počnete sa zanemarivanjem stvari koje su vas činile zadovoljnom osobom nikad kraja. Hobiji, dokoni trenuci, zabave, igrarije, maštarije svetlosnom brzinom čile iz vaših života. A šta vi činite?! Skidate uljanu masku sa Roršahovim mrljama sa police, oblačite je i pokušavate da zavarate sebe kako volite svoju novu promenljivost, fleksibilnost i prilagodljivost. Pravite liste prioriteta: "Ok, moram da radim, hajde manje ću spavati. Moram da treniram, hajde brže ću jesti.", govorite sebi kako ste dinamični, kako ste puni energije. Hranite se brzo, razmišljate brzo, strpljenja nemate ni za šta i ni za koga. Osećate se živim, ludim, brzim... tužnim... Čim se u vašem novom poretku stvari pojavi trenutak samoće u kojem ste prepušteni sopstvenim mislima, breme, teško poput pekara koji JAKO voli svoje kifle, surva se na vaša krhka, umorna ramena i vi osećate pritisak sopstvene ličnosti koja vrišti u pokušaju da izađe napolje. Sva ona druženja koja ste morali da izbegnete, sve one knjige koje niste pročitali, igre koje nista odigrali, izlaske koje ste iskurilali i putovanja na koje niste otisli, svi oni sada urlaju jednoglasno. Osećaj teskobe je neizdrživ i mi primenjujemo tehniku staru koliko i ljudski rod - bežimo od problema. Davimo se ponovo u obavezama, zatrpavamo nebitnim stvarima koje trenutno deluju kao "odrasla stvar" i tako u beskonačnom karuselu, točku unutar točka, dok god glasovi originala ne utihnu potpuno i ne zameni ih jedan, jednoličan, šablonski glas. Glas sistema, glas podrazumevanih postupaka, glas "odgovornosti". Postajete dosadna osoba, koja se hrani senkama, maglom i parom. Na pitanje - Šta ima novo? odgovarate sa generičkim - "Ništa, kuća poso." Čak i osobe koje imaju nešto da vam odgovore smisleno na takvo pitanje, za vas su smarači i samo troše vaše dragoceno vreme nekim tamo glupim informacijama (Šta me boli kurac koji si ti film pogledao juče i šta ti misliš o tome!). Odrastanje my ass! Ovo je zatupljivanje. Gde su filozofski minuti razmišljanja o glupostima u kojima smo uživali kada smo bili klinci, a i ne toliko klinci? Koliko ste puta samo razmišljali i lupetali o nebu, zvezdama, pesku, travi i nije nam trebao drugi dokaz o tome da smo živi. Je pense donc je suis! Ali sada nemamo vremena. Prokleto nikada nemamo vremena. Čak i kada ga imamo, toliko smo opterećeni mislima o predstojećim obavezama da smo nesposobni za jednu dubinsku seansu o proživljenom, nedoživljenom i trenutnom. Sa tugom u očima se sećam meseci provedenih u Beogradu kada mi je trebalo 45min da stignem do... pa... bilo gde. U tih 45min ste osuđeni na dosadu i tada vaš kreativni um preuzima kontrolu nad kolokvijalnim razumom. Pogled vam se zamagli i ne vidite više ono što je ispred vas, već ono što vam mašta servira. Po prvi put tog dana stvarno vidite, bistro i jasno i stvari počinju da dolaze na svoje mesto. Ehhh, nedostaje mi to filozofsko vreme. Osećam šta postajem, ali se uporno praćakam i ne dozvoljavam da glasovi koji me definišu sasvim utihnu. Tek sam na početku poslovnog puta, puta odraslih i odgovornih, a već osećam force grip njegove diktatorske, čelične šake oko mog vrata, a trendovi društva koje me okružuje kao da pumpaju midikloriane u ogavnu mašineriju. Necu da postanem latentni samoubica koji posle posla gleda Hallmark Channel i zna svaku epizodu Poaroa napamet! Necu da svaki razgovor u koji se upustim nehotice skrećem na posao! Gah! Na kraju se opet sve svodi na znam šta neću, ali ne i šta hoću... moram da razmislim. Nedostaje mi to filozofsko vreme...