Razbacan po sobi sadžaj života

Tesno mi je u sobi. Toplo je i nervoza mi se polako uvlači pod kožu. Da li se pomeriti? Lenjo, perifernim vidom, pokušavam da uhvatim igru popodnevne svetlosti kroz rupice na roletni. Da li da jedem nešto? Jedna od onih "hover" muva crta po vazduhu izlomljene linije cik iznad mog kreveta. A da popijem nešto? Vazduh u prostoriji stoji i pojačava bolni zvuk sekundare zidnog sata. Koji je danas dan?
Destinacija Grčka - Krf - Kavos. Iscimao sam šefove, iskamčio dve nedelje godišnjeg pre vremena i gotovo bez primedbe uplatio letovanje koje su moji drugari predložili. Hajmo! Summer Fun, vuuuuhuuuuu!!! 1200 komada studentarije i ostale mlade bagre, spermnih, zapetih i pripravnih da pokidaju bilo koje mesto koje se usudi da ih primi. Autobus u kojem smo mi bili locirani bio je Nojeva arka za retke idiote, prepun stanovnika ostrva Retos, opasanih alkoholom i vuvuzelama, kesama za povraćanje i fazonima "na kurcu te nosam" tipa. No, leto je! Fuck it! Idemo dalje!
Hvata me san od toplote. Jedan sunčev zrak se probio kroz roletnu i pada mi na butinu. Da li se pomeriti? Moj mnogooki kućni ljubimac je uhvatio neku muvu, moljca ili... Da li da jedem nešto? Hej, ipak je to "hover" muva završila u mreži, pitam se kako... lažem, zabole me. A da popijem nešto? Zvoni mi fiksni koji je u drugoj sobi. Ne mogu da se javim sada. Ko me i zove na fiksni i koji je danas dan uopšte?
Bio sam lud, bio sam spreman, ali ništa nije moglo da me pripremi za Kavos. Ulice, plaža, ljudi, sve je bilo jedno veliko razočarenje. Puste ulice, prljave pristanišne plaže, prazni lokali, a zombifikovani uniformno pegavi i ameboidni englezi tu i tamo besciljno tumaraju varošicom. U glavi mi je odjekivalo: odmor - Fail!... sve dok nije stiglo veče, a mi se zaputili u grad. Dobro došli u Sodomu i Gomoru, ulaznica: jedna duša po osobi. Sve što ste znali o orgijama, ludovanju, blesavljenju, zaboravite, jer ovo mesto noću izgleda kao kopile Pinokijevog luna parka i College Fuckfest-a 2010. Otelotvorenje grehova za koje niste znali ni da postoje u izvedbi naših i vaših Flaflana (Engleza). Čak i da nismo svi bili obeleženi plavim narukvicama, to veče biste lako prepoznali Srbina. Stojao bi na sred ulice razrogačenih očiju u neverici šta ga je snašlo ili bi bio pribijen uz neki zid i glasno jecao. Ovo mesto je gorelo, a ja sam nehotično mlatio rukom kroz vazduh ne bih li uhvatio Vergilija da me odvede u čistilište, jer ako ovo nije 9 krug pakla, ja ne znam šta je! Kak' je lep ovaj svet, onde englez, onde... o bože! Je l' se oni to jebu na ulici!? Svi kafići su otvorenog tipa, tako da praktično nema razlike između unutra i spolja, samo se muzika menja kako napredujemo kroz razuzdanu masu. Kokteli se prosipaju, sise se pokazuju, šamari se dele, škraba se, maže se, valja, gazi, seksa, sve!!! Užurbano se povlačimo u delimičnu sigurnost izolovanog logora za Srbe, diskoteku - šabaneriju, urađenu u stilu vrhunskih šabanerija širom Srbije, po imenu Venue. Preživeli smo prvo veče, ali šta ONO bi!?
Budim se uz simultani trzaj svih mišića, obliven znojem. Spavao sam 14 minuta. Brišem znoj sa čela majicom i trudim se da dišem polako. Naporno je pomerati se. Podižem roletnu kako bih uveo malo večernje svežine u sobu sada kada je sunce zašlo za susedne zgrade. Ništa od toga. Vazduh spolja je još uvek težak i zasićen izduvnim gasovima. Hm, gladan sam. Otvaram frižider - prazni metalni sarkofag! Malo i zaudara kao sarkofag... Bar vode ima. Pitam se ko me je zvao danas... danas je...
Kako su dani odmicali, to nam je lakše bilo da prihvatimo stanje raspada koje je vladalo u Kavosu. Prizori bahanalija su postali svakodnevnica, a naše moralne vrednosti polako su se srozavale. Kako se razum povlačio, tako su primalni instinkti sve više dolazili do izražaja. Jedi, spavaj, jedi, pij, nađi ženku, spavaj i tako do besvesti. Mozak je počeo da zakržljava, što se najviše primećivalo u broju nedovršenih rečenica, psovki, prostakluka i neartikulisanih glasova koji su menjali reči, a neretko i čitave rečenice. "E, aaaaaa A!", ili u prevodu: "Aj da jedemo". More smo viđali na cirka 2 sata dnevno, čisto u terapeutske svrhe i radi hlađenja otekle glave od sinoćnog žurčenja. Ah da, sinoćno žurčenje... Deo mozga koji nije bio zamenjen vakuumom često je uključivao svoje odbrambene mehanizme pomračenja pamćenja u trenucima dubokog party transa induciranog koktelima, pivom i drugim opijatima koji su se konzumirali tokom svih 10 dana letovanja u neizmernim količinama. Ovo je kulminiralo već negde oko treće večeri, pa smo se zapitali o svojim postupcima i šta nam je činiti. Sledeće veče poneli smo kameru u grad.
Hmpf, hahaha...hrk... upalo mi smešno, koji kurac!? Pogledom prelazim po sobi i zbrljam po jednu smorenu misao o svakom predmetu na koji mi se pogled zaustavi. Šta li tražim? Povod? Razlog? Smisao? Izgubljenu moždanu funkciju koja treba da mi kaže koji je danas jebeni dan!? Oh, sad sam još i isfrustriran... i... i boli me kada radim "ovo" sa rukom...
Svako veče je bila avantura za sebe, a kapaciteti kako mozga tako i kamere nisu uspevali sve da isprate. Leteli smo po Krfu, bili Englezi, Poljaci, vodoinstalateri, vojnici, indijanci koji skaču po krovovima i prave av av av av av. Izveštači za Fashion TV, novinari Summer Fun-a, književni kritici Dnevnika Ane Frank. Bili smo sve i bili smo svuda. Bili smo dekadentni, ali bili smo slobodni. Bili smo društvo i bilo nam je lepo! I aj se sad ti skini sa tog koktela adrenalina, testosterona, alkohola, endorfina, još malo alkohola, slobode i blaženog meraka!
...tako je! Danas je nedelja, a sutra radim.