Koncert Za Klavir I Orkestar Br. 1 U B-molu

Da li vas je ikada drmao PMS (Post Monsunska Seta)? Do pre samo nedelju dana sunce je sijalo, ptičice cvrkutale, a kučići njušili guzice jedni drugima. Od to doba do današnjeg dana uspeo sam da pokisnem 5 puta i to u Kikindi, Beogradu i Novom Sadu, a da ni ne počinjem sa vetrom i smrzavanjem zbog kojeg sada slinim po radnom mestu... Kao šlag na tortu, imao sam 10g od male mature u subotu. Soba prepuna trauma iz detinjstva i ljudi sa kojima nisam razmenio 2 kompletne rečenice u osnovnoj, a kamoli posle. Sure, ima njih par sa kojima sam dobar i dan danas, ali većina njih jedva da je i znalo da postojim posle 8. razreda. Sada smo svi mi zatvoreni u učmaloj prostoriji i primorani kišom da udišemo isti ustajali vazduh iznova i iznova. Oooo, srećna li su bila vremena kada je smalltalk za mene bio samo objektno orijentisani jezik: - Kako si? (don't care), - Šta radiš u životu (don't care), - Koliko su ti velika deca? (ffffuuuuck!). God bless alcohol i njegovu sposobnost da oboji svet voštanim bojama!
Par pelinkovaca i uskoro sam svakoj karikaturi u sobi dodavao crni ram i titlovao sarkastičnim komentarom...FUN! I taman kada je žurka uzela maha, zemljoposednici lokala su nas ljubazno zamolili da napustimo objekat. Kuda sad, šta raditi, gde nastaviti...sat vremena vrtenja po gradu i hop hop sve zatvoreno... 3h ujutru, a u mom rodnom gradu ni jedna jebena kafana koja radi, ni jedno preostalo utočište za izgubljene duše žedne gorkog nektara zaborava. Osuđeni smo bili da bauljamo suvi gradom i bespomoćno batrgamo kao kornjače prevrnute na leđa. Pa dobro, možda je i bilo vreme da se agonija prekine jednom dozom spavanja bez snova. Društvo, svako na svoju, a nas četvoro najupornijih odosmo u jedini preostali svetionik - benzinsku pumpu (ok, više kao jadnu alternativu svetionika - nazovimo ga stonom lampom).
Za osobe sa kojima sam završio može se reći da su jedine prema kojima nisam indiferentan iz dragog mi VIII1. Malo čipsa, malo čaja (konobarica dr. Olja nije htela da mi da irsku kafu :-/) i iz svakog od 4 kandidata za stolom OMV pumpe počeo je da čili vrcavi humor. Smeh, sprdnja, zajebancija i nepresušan izvor gluposti napajan alkoholnim isparenjima, hroničnim umorom i minulom "euforijom" večeri; to su bili lajtmotivi tog jutra gospodnjeg od 3 - 7 ujutru. Osećao sam se živim, osećao sam kakve sitnice čine naš život vrednim življenja i oh kako sam mrzeo ljude koji propuštaju mogućnosti zbog sopstvenih retardiranih principa, inhibicija, stida, straha ili nekog drugog šita! Svi mi imamo obaveze i trenutke kada moramo da se ponašamo u skladu sa pravilima službe, ali ne moramo uskraćivati sebe trenutaka vrednih pamćenja zboga nekog lažno indukovanog morala i nazovi savesti. Ovaj post je posvećen Maji, Ivani i Srđanu; hvala vam što ste me podsetili još jednom da kiša ne pada ako ja to ne vidim. Dočekajte nekad izlazak sunca, makar išli na posao sutradan sjebani i nikada se nemojte kajati zbog nečega što vas je nekada teralo da se smejete...

Aj sad mrš u kurac! ;-)